Kao neko ko je studirao na više od jedne visokoškolske ustanove, u trenutku pisanja ovog teksta položio skoro 40 ispita sa pristojno visokim prosekom i u propisanim rokovima – smatram sebe dovoljno relevantnim da iznesem mišljenje u vezi studijskih programa koje izučavamo u Srbiji a tiču se ekonomije i ekonomskih sistema.
Sve naše teme koje izučavamo na kojekakvim menadžmentima, teorijama organizacija i (dodaj epitet po želji)
Karl Marx
planiranjima, polaze od pretpostavke da je Srbija zemlja velikih poslovnih sistema sa minimum 50ak zaposlenih, od kojih smo baš mi jedna od najuticajnijih osoba u tom sistemu. Dakle – zastareli pristup.
Ne tako davno, u doba socijalizma, ovaj pristup i način edukacije možda bi i mogli da budu prihvatljivi. Međutim, danas privredu drže mala i srednja preduzeća, koja najčešće zapošljavaju ne više od 10ak radnika koji su prinuđeni da rade sve: od kuvanja kafe do brainstorming-a. Poslovi koje oni tamo obavljaju ne uče se na fakultetima. Sa druge strane, ekonomska literatura detaljno diferencira horizontalne funkcije u preduzeću.
Tako su se pojedinci upljuvali da definišu i dokažu: razlike između menadžera i preduzetnika, ili između funkcije vođenja i koordinacije; teorije potreba koje se razlikuju u mizernim nijansama… KOGA JE BRIGA ZA TO!?
Ne osporavam da razlike zaista postoje, ali ako pogledamo koliko su one bitne za samu profitabilnost preduzeća od pet zaposlenih – sve se svodi na gubljenje vremena i trošenje mentalne energije.
Visokoškolske ustanove, bar u ekonomskim naukama, ne nude ništa naročito revolucionarno što se tiče znanja. Ekonomija je dosta logična nauka: kad ne ide prodaja, i brkata baba na pijaci zna da treba da spusti cenu. Ona pojma nema šta je Maršalov krst, šta su krive indiferentnosti, šta je marginalna stopa supstitucije, šta je cenovna elastičnost. Verovatno ne zna ni šta je kupovna moć, ni šta su ponuda i tražnja, ali zna da treba da spusti cenu. Naravno, neko ko sve ovo zna je u izvesnoj prednosti u odnosu na brkatu babu, ali iskreno se nadam da takvi ne prodaju robu na pijaci. Ipak, i jedno i drugo znaju kako treba da se ponašaju. Baba pojma nema zašto, obrazovani ekonomista ima, ali to nije naročito važno u konkretnom primeru jer bi snižavanje cene trebalo da pokaže rezultate.
Tako se u ekonomskim (odnosno menadžerskim) predmetima često spominje da je potrebno, na primer, motivisati ljude na pravi način. Osim toga, planovi treba da budu izazovni i realistični. Treba proizvesti što više, uz što manja ulaganja. Treba diversifikovati poslovanje. Nije dobro oslanjati se na mali broj dobavljača i kupaca. Stalnim saradnicima treba ponuditi benificije.
Oni najmračniji ekonomski trikovi, koje nas uči literatura, su:
- treba sniziti troškove jer cena gotovog proizvoda sadrži cenu koštanja;
- zavisni troškovi nabavke su uključeni u cenu koštanja;
- odeljenje marketinga treba usko da sarađuje sa prodajom i nabavkom;
- proizvodnja ne može da funkcioniše bez nabavke i prodaje;
- zalihe su nužno zlo, ali ih ipak treba držati na višem nivou kada se predviđaju špekulacije u ceni predmetne robe…
MA NEMOJTE MI REĆI, DRAGI TEORETIČARI! Znam da ni jedan posao i projekat ne može valjano da se realizuje bez poznavanja teorije, ali u ekonomiji se, po mom skromnom mišljenju – preteruje sa teorijom. Ekonomski principi su slični i bitnije ih ne ugrožava vreme kao faktor. Ipak, suludo je trošiti vreme, mentalnu energiju i nerve na detaljna teoretisanja koja su delimično primenljiva u velikim sistemima i čiji stepen primene opada sa smanjenjem broja horizontalnih i vertikalnih funkcija u sistemu.
student
Po meni je veoma nelogično i tužno da neko završi usmerenje koje u svom opisu sadrži “PREDUZETNIČKI BIZNIS”, a da ne nauči koji je proces registracije preduzeća, koji su “skriveni troškovi” koje firme imaju, koje sve poreze plaćaju i kako se oni obračunavaju… Mozak su mi probili sa računovodsvenim terminima: duguje, potražuje, saldo, bruto, stopa, konto… Ipak, niko nas nije naučio kako da konkretno vodimo knjige u praksi, tako da ne moramo angažovati knjigovodstvenu agenciju ako otvorimo malu firmu. Tako bi fiksno uštedeli cca 1200 eura na godišnjem nivou. Ne kažem, uz malo prakse lako bi pokopčali kako se sve radi od početka do kraja, ali zašto ne izdvojiti malo vremena i zaokružiti celu priču već u edukativnim ustanovama?
Tako nas, na primer, ubiju u pojam ekonomskom matematikom, kamatama, eskontima i diskontima, prostim i složenim kamatnim računom. Zadatak počinje tekstom: “U banci je iznenada nestalo struje i došao je čovek koji želi da podigne kredit u iznosu K sa kamatnom stopom p…”. Bio sam prošle godine na praksi u HypoAlpeAdria banci u Novom Sadu i mogu reći da je kreditni kalkulator, izrada plana otplate kredita i sve moguće varijacije – svedeno na unos relevantnih podatka u odgovarajući software.
Dragi profesori, u banci ne može da nestane struje! Može, ali to neće trajati duže od sat vremena i sve ozbiljne banke imaju uređaje koji omogućavaju nesmetano napajanje električnom energijom! Pomirite se sa činjenicom da Vaše nesporno znanje iz ovih oblasti više nije naročito primenljivo, jer ga je jedan od Vas davno i dobro unovčio u nekom IT timu koji je razvio softver “Kreditni kalkulator”. Ništa strašno, i klinci iz komšiluka rade Internet sajt za 1000 din pa ja ipak sebično prkosim i preživljavam! Nađite nešto gde možete unovčiti svoje znanje i ne iživljavajte se na studentima!
Predmet Integralna sistemska podrška – logistika na FTN-u, koju izvodi prof. dr Ivan Beker, kojeg izuzetno uvažavam kao stručnjaka i pedagoga, mnogo je koristan. Praktični zadaci iz ovog predmeta svode se na organizovanje transporta iz izvora sirovina do mesta njihove potrošnje. Na primeru velikih sistema, minimalne promene organizovane na pravi način rezultiraju uštedama od više desetina hiljada evra na godišnjem nivou! Impozantno i respektabilno! Ipak, ovo se opet odnosi na velike sisteme kakvih gotovo da nema u Srbiji! Ima ih, ali su zaštićeni kao beli medvedi i u njih se teško ulazi. Drugi problem za realizaciju ovih fantastičnih primera su – podaci. Tipična matematika: imate formulu, imate određene vrednosti koje morate da “naštimate”, uvrstite ih u formulu, rezultat interpretirate… Ništa naročito komplikovano. Međutim, asistent nam je davao neke podatke u zadacima, do kojih je realno teško doći jer se računaju po nekim složenijim principima. Bez tih podataka naravno zadatak ne može da se reši. Dakle, ovakav pristup je takođe nepotpun.
Postavlja se pitanje: ČEMU ONDA SLUŽE FAKULTETI?
Studiranje je uvek bilo nešto posebno u životu čoveka. Svako ko se dvoumi a ima uslova – ne treba da razmišlja više ni minut i treba da upiše studije. Fakultet nam neće pružiti znanje koje se može debelo unovčiti odmah po dobijanju diplome (ovde ne mislim na inženjere računarstva FTN-a i njima slične), ali će nam stvoriti način razmišljanja koji će nas pratiti kroz ceo život. Naučiće nas da pristupamo problemima na pravi način, daće nam izvestan ugled, inicijativu i samopoštovanje. Ukoliko budemo malo pametni, nateraćemo ljude da nas manje ili više poštuju.
Bio bih mnogo srećan da sam naučio nešto revolucionarno što će mi pomoći da budem bolji od drugih u oblastima koje me zanimaju. Ipak, ima nas svakakvih i mnogi nisu u stanju da sami zaključe neke stvari koje sam ovde napisao. Osnovne studije daće vam dobru osnovu za dalje istraživanje i izučavanje. Meni je, bar u ovom momentu, možda 10% znanja stečenog na fakultetu primenljivo i naplativo. Ostalih 90% sam stekao desetogodišnjim radom – nije Bog zna šta, ali ipak – nije da ga nema! Mnogo mi je važno i jedno i drugo, ali bih zaista više voleo, kao i mnoge moje kolege, da se studijski programi prilagode potrebama tržišta i kapitalizmu, i da nas nauče nečemu opipljivijem i konkretnijem od onoga što manje-više i sami možemo da zaključimo.
